недеља, 04. јануар 2015.

Prof. dr Lidija Amidžić uputila otvoreno pismo Emiru Kusturici


Проф. др Лидија Амиџић
Београд, 2. јануар 20015.
Поштовани председниче Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о., својим бахатим и својевољним потезима убедио си ме да је ово, на жалост, једини начин наше комуникације.
Добро ти је познато да сам као директор Завода за заштиту природе Србије, у мају 2004. године потписала Решење о претходној заштити подручја Шаргана и Мокре Горе. Разлог доношења поменутог документа био је очување природе и предела око Шарганске осмице и трасирање дугорочних праваца усклађеног развоја локалних заједница за шта је било заинтересовано и Завичајно удружење из Мокре Горе. Ово Решење Влада Србије је 2005. године преиначила у Уредбу о заштити, и за управљача именовала Туристичку организацију из Мокре Горе. Међутим, убрзо потом, исте године, пожелео си да будеш управљач, и Влада ти је ту жељу остварила. Постављен си за директора тек образованог  Друштва са ограниченом одговорношћу Парк природе „Мокра Гора“, које је у власништву државе. И све је на почетку деловало идилично. Чувари Парка обилазили су Парк са тобом, чували унутрашњи ред,  декларисао си се за борбу против свих видова безакоња у овом заштићеном подручју од националног значаја, борио се, као и ја против лобија који je хтео да уђе на мала врата и кренe са недопустивом експлоатацијом никла. Сада је јасно да су нам се циљеви суштински разликовали. Многе чињенице говорем о томе, нажалост.

 Лидија Амиџић (четврта) са својим студентима
Регистровао си фирму „Лотика“ п. д. у чијем су власништву твоји објекти у Парку,  као и грађевинску фирму „Фелини“ чији је формални власник твој возач Драган Радивојевић. Захваљујући томе, Дрвенград се на Мећавнику ширио, на падинама Ивера настали су твоје приватно скијалиште и хотел „Младост“, на Шишатовцу си направио још једно приватно скијалиште и започео изградњу још једног хотела, изградио си три куће, променио корито Белог Рзава како би имао своје имање са пластеницима, направио си своју хидроцентралу, штале... Опседнутост градњом је почела да ствара велики неред у заштићеном простору. Задњих година испод Дрвенграда су активирана клизишта која озбиљно угрожавају путни правац од Ужица до Вишеграда. Фабрика сокова у изградњи и нови хелиодром су свакако, без грађевинских дозвола, чак и без потребе да ме као директора Парка обавестиш о својим новим неимарским идејама. Светско име, миљеник медија, пријатељ познатих личности, ипак нису виза за кршење правила која важе за обичне смртнике.
Јуче на телевизији гледам емисију снимљену о теби и чујем како говориш да ћеш направити и рибњак. Занима ме Емире, да ли си се бар у једној секунди сетио да Парк газдује риболовним водама, и да си о својим плановима требао прво да се консултујеш са директором Парка, Заводом, ресорним министарством? Занима ме, Емире, да ли су пред законом сви једнаки, или то не мора да буде правило, нарочито ако си моћан председник Скупштине тог истог Парка?
Да се вратимо у непосредну прошлост. Након доласка државне ревизорске комисије 2013. године, био си повређен што су се ревизори уопште усудилу да дођу у Парк, и дао си неопозиву оставку на функцију директора. Ипак, предомислио си се, и преко државе издејствовао место председника трочлане Скупштине Парка. Док у фебруару 2014. године нисам прихватила место директора, Парк природе „Мокра Гора“ д.о.о., водио је твој заменик Радоје Андрић, твоја десна рука у „Лотици“, али и председник Скупштине Андрићграда. Зашто сам после дужег колебања прихватила твој позив да дођем? Просто, наивно сам поверовала у твоје добре намере и хтела сам да своје тридесетогодишње искуство и знање у заштити природе окончам организујући заштићено подручје за пример. То је чини ми се, била моја највећа грешка. Лоше сам проценила ја тебе, али изгледа, и ти мене.
На почетку си тражио да Андрић остане заменик директора у Парку. Испоштовала сам твоју жељу. Од Андрића сам добила уверавања да је у Парку све регуларно и да без растерећења могу да се бавим својом струком. Свакако, бавила сам се струком, али ја сам и директор, одговоран пред државом и запосленима. И ту крећу моји проблеми...
Колиба на Милошевцу, фото Исидор Станков
У току упознавања са расположивом документацијом Парка, наишла сам на низ  неправилности и пропуста. Унутрашња акта Парка, почев од Статута, била су застарела, готово да није постојала персонална документација запослених, запослени нису остваривали своја права на коришћење годишњих одмора, на платном списку Парка били су и људи који никада нису радили у Парку. Док нисам дошла, и поред тога што су плате примали у Парку, многи запослени Парка радили су у Андрићграду за фирму „Фелини“, радили су на уређивању, бусењању и одржавању твојих скијалишта, на изградњи водовода и канализације, одржавању приватне механизације, на изградњи и обезбеђивању твојих објеката или тебе лично. Чак, електричар који не ради у Парку, имао је на располагању теренско возило Парка заједно са 200 литара бензина месечно. Познато ти је и то да је на основу Уговора потписаног 20. јула 2008. године између „Лотике“ коју је заступао Радоје Андрић, и Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о. коју је заступао Владимир Цукавац, за двадесетчетворосатну физичку заштиту објеката, уређаја, алата и друге имовине „Лотике“, твоја фирма била у обавези да Парку плаћа 300.000,00 сваког месеца. Међутим, Парку је плаћено само првог месеца, и никад више, а обезбеђење Парка је свој посао радило све до сукоба између тебе и мене, крајем децембра 2014. године. Само на основу овог Уговора, „Лотика“ Парку дугује преко 23.000.000,00 динара. Један једини покушај правника Парка да Радоју Андрићу укаже на обавезе „Лотике“, довео је до бујице твог гнева. Знаш ли да ме је недавно управница „Лотике“ Анђела Рајовић, растужила? Рекла ми је да си јој наложио да нам фактурише употребу 50 тањирића које смо од „Лотике“ узели на позајмицу и након три дана уредно вратили? Можда је ово и смешно, али тог тренутка била сам јако тужна, не због себе, него због ње и тебе наш светски човече.
Следећи велики проблем ‒ Национални еколошки центар као пословни простор Парка природе у чијем се саставу налази и хотелски део. Захваљујући средствима државе саграђен је почетком 2011. године. Прелеп објекат, и заиста, велика ствар за Парк. Чак си за његову изградњу, поклонио Парку 10 ари свог земљишта. С обзиром да си ар земљишта куповао за 40 евра, произилази да си Парку поклонио 400 евра. Племенито! Али, заузврат си обезбедио бесплатну радну снагу, гориво и механизацију Парка за чишћење путева до твојих скијалишта, као и хотелски простор у који си смештао вишкове гостију из Дрвенграда без икакве накнаде Парку. Испред Еколошког центра саградио си гаражу и базен за воду потребну за вештачки снег, али на својој парцели, наравно, без грађевинске дозволе и од пара државе. Слична је прича и са самим Еколошким центром ‒ због низа пропуста током изградње, веома се одужила процедура за добијање употребне дозволе.
Попис средстава Парка први пут је рађен 2013. године, мада је законска обавеза да мора да се ради сваке године. Током пописа утврђено је да недостаје основних средстава, опреме и ситног инвентара у вредности од око 7.000.000,00 динара што је утицало да се у 2013. години оствари губитак од око 16.000.000,00 динара. Ово је довело до тога да је вредност имовине Парка не само нула динара, већ је остварен губитак изнад висине капитала. Такође, за добар део опреме, пре свега намештаја који се не налази у просторијама Парка, Радоје Андрић је потписао изјаву да се налази у магацину на Мећавнику. За котао вредности 1.700.000,00 динара који је набављен 2006. године када Парк није имао свој пословни простор, Радоје Андрић је потписао реверс тек у 2013. години. На крају 2013. године у пословним књигама Парка водило се око 2 милиона динара аванса, односно, новца који је плаћен добављачима, а за који ни до данас нису стигли рачуни. Такође, постојало је  и неколико милиона динара обавеза које нису плаћане годинама.
Још један однос недомаћинског понашања је чињеница да је у ранијим годинама Парк правдао субвенције само утолико да не оствари губитак у текућој години. Ово је довело до тога да се тренутно у пословним књигама Парка води 174 милиона неоправданих субвенција. Шта је од тих средстава заиста реализовано, ја у овом тренутку не знам.
Као директор Парка, 2011. године склопио си уговор са ЈП „Скијалишта Србије“ о давању на коришћење на 10 година двоседежне жичаре „Сунчана долина“ са Копаоника,. Сагласно уговору, Парк је требао да сноси све трошкове уклањања жичаре, санације терена, превоза жичаре, плаћање премије осигурања опреме од пожара, пореске обавезе. Одбила сам да реализујем овај уговор као штетан по Парк јер Парк не располаже својим скијалиштима, нити је програмима рада и пословања за 2014. годину, била предвиђена поменута инвестиција. И гле чуда, нападаш ме за штету нанету Парку!
Много је још ту проблема у чудном браку између твоје „Лотике“  и државног Парка природе. Сваки мој покушај у постављању Парка на здраве ноге и намера да се о свему томе договорим с тобом, производио је код тебе буру беса или још чешће, игнорисање свих мојих позива и незаказивање седница Скупштине Парка. У почетку сам те пред самом собом правдала покушавајући да све ставим на рачун твоје уметничке ноншаланције или велике заузетости. Али, истина је да снимаш филм са Моником Белучи, као што је истина да си и председник Скупштине Парка са свим обавезама које из тога произилазе.
Твој гнев расте кад Радоју Андрићу дајем отказ због вишемесечног недолажења на посао и одбијања да достави своју основну персоналну документацију, а потом кулминира због нерегуларног снабдевања електричном енергијом. Наиме, било ти је познато да трафостаница Еколошког центра преко које се струјом снабдевају твоја жичара на Шишатовцу, стамбени објекти Радоја Андрића, твог сина и још неколико приватних објеката, није била регуларно прикључена на електричну мрежу. Тек је на моје инсистирање, и уз много одуговлачења, ЕПС из Ужица поставио избаждарен струјомер, али на који су и даље остали прикључени сви поменути корисници. Чак, кабл Радоја Андрића постављен је надземно и представља озбиљну потенцијалну опасност од избијања пожара у Парку (десно). Почетком децембра, на рачун потрошене струје од 2011. године, Парку је испостављена фактура од преко 3.700.000,00 динара. Покушала сам да ти укажем на овај проблем како би се он што пре решио, али се десило нешто неочекивано. Сручио си на мене сав бес и кроз вређање, псовање, претње и бацање мојих личних ствари избацио ме са Мећавника.
Шта је било даље? Ти и Драган Бошњаковић, члан Скупштине Парка, без мог знања и присуства, 22. децембра сазвали сте 4. седницу Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о. На седници је донета Одлука о мом разрешењу, а записничар је  био Драган Радивојевић, твој возач и формални власник фирме „Фелини“. Одлуку о разрешењу на којој није било ни печата Парка, на руке ми је донео Драган Бошњаковић,  а већ 25. децембра, Бошњаковић је довео новог в.д. директора и у мом одсуству узео печате Парка. Вероватно занесен својом функцијом и поверењем које си му указао, након мог доласка на посао, претио ми је избацивањем полицијом.
У међувремену, огромна већина радника Парка потписала је писмо подршке упућене мени. Од тада почиње њихова голгота. Са њима се играју различите психолошке игрице, Анђела Рајевић, управник Мећавника, зове их и прети им да ће добити отказ они или чланови њихових породица који раде на Мећавнику уколико не дођу на Мећавник и не потпишу изјаву да нису знали шта потписују. Убрзо потом, Драган Бошњаковић и нови в.д. директора, 30. децембра дошли су као казнена јединица са представницима Ремонтног центра Ужице и узели персоналну документацију запослених како би одрадили процену квалификације радника и саставили списак за отказе. Сутрадан, 31. децембра, 12 радника добило је решења за одморе, а међу њима и правник и економиста Парка што потпуно блокира рад овог државног предузећа. Уз све то, Скупштина још увек није разматрала Извештај за 2014. годину, Програм рада и План пословања за 2015. годину, чиме је озбиљно и тенденциозно угрозила функционисање Парка за дужи временски период.
Поштовани председниче Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о., ако је и од тебе, превише је. Јеси моћан човек, али мораш да схватиш, или још боље, неко би требао да ти објасни, да радници Парка природе „Шарган ‒ Мокра гора“ нису твоја приватна својина, да они нису ликови твојих филмова а њихови животи део твог сценарија. То су они вредни, поштени домаћини који су ти пружили топло гостопримство и својим радом допринели да у Парку створиш позамашни капитал. То што су у једном тренутку стали на моју страну, мислим да представља само израз њиховог дубоког осећаја правде за коју се и ти често јавно залажеш. Крајње је нецивилизовано уцењивати и претити онима који су слабији и имају став и мишљење другачије од твог.

                                  Сумрак над Мокром Гором, фото Исидор Станков

 Што се мене тиче, за разлику од многих других, ја те се не бојим, и борићу се за своја права и сан да Парк природе „Шарган ‒ Мокра гора“ буде заштићено подручје за пример, на опште задовољство свих у њему. Иза мене не стоји ни једна политичка странка, ни једна интересна група, ни једна „плаћеничка“ невладина организација, како ћеш вероватно јавно протумачити да би поново испао угрожени херој нације. Као и током читавог свог живота, и сад се само борим за правну државу, правду, просперитет Парка и добре међуљудске односе у њему, и ни на који начин нисам наплатила свој патриотизам. Искрена ми је жеља да и твој Мећавник, и твој Андрићград, и твоја скијалишта добро раде јер хране бројне породице. Али, дозволи и радницима Парка то исто, јер они су овде на свом, и овде желе да остану.