четвртак, 25. септембар 2014.

„Konceptualne dileme Ishoda pre izbora“


piše: Slobodan Vasković

U prethodnih nekoliko dana pojavila su se tri osvrta na izbornu trku za predsjednika Republike Srpske. Redom su se oglasili Aleksandar Savanović, Rajko Vasić i Nenad Kecmanović.

Savanović je sa tekstom „Predsjednički izbori u Republici Srspkoj -konceptualne dileme“, bez dileme dokazao da Ognjenu Tadiću, čiji je savjetnik, takvi sufleri uopšte nisu potrebni.

Štaviše, Savanović je svojim „konceptualnim dilemama“ nanio određenu štetu Tadiću, predstavljajući ga „svilenim“, iako je riječ o kandidatu koji itekako ima stav, i to čvrst, o svim ključnim pitanjima/problemima/odnosima.

Tadić mnogo radi na sebi, uočljiv je stalni napredak koji se očituje u sve zrelijim istupima i uspio je sebe nametnuti kao ravnopravnog takmaca Miloradu Dodiku, što je najbitnija činjenica i veliki kapital sa kojim ulazi u završnicu kampanje.

Savanović je, u silnoj želji da „konceptualne dileme“ prikaže kao sopstveni „savršen koncept“, potpuno promašio sve mete, jer nije uspio primijetiti/spoznati/zaključiti da je suštinska stvar koju Tadić treba učiniti, ukoliko postane predsjednik, vraćanje vlasti u institucije sistema.

Samo u tom slučaju može se realizovati Tadićev plan o oporavku Republike Srpske i sve ono što obećavaju stranke iz Saveza za promjene.

Savanovićevo odavanje priznanja Dodiku u „sukobu sa Lajčakom“, odraz je njegovog elementarnog neznanja i neinformisanosti, jer je taj nazovi sukob bio fingiran, budući da je Miroslav Lajčak bio i ostao jedan od najvažnijih Dodikovih lobista.

Posebno je problematično Savanovićevo opserviranje medija koji kritikuju Režim, a koje on nipodaštava, premda ništa lično proteklih godina nije učinio u raskrinkavanju stvarnog lica vladajuće oligarhije. Koje je, najblaže rečeno, antinarodno.

U želji da se i sam pokaže vrlo svilenim, sa loše prikrivenim ciljem koji bi trebalo da sugeriše kako je upravo on „novo lice RS“ (Tadić je u kompletnom njegovom uratku sredstvo samopromocije), Savanović se potpuno izgubio pa je sebi dozvolio objede istovjetne Režimskim.   

”То објашњава разлоге због којих је г-дин Тадић са својим тимом одбацио концепт ‘прљаве’ кампање и фокусирао се на позитиван програм. Наиме, вишегодишња медијска хајка против актуелног Режима, те безбројне афере које су у међувремену избиле на видјело, отварају широк простор за ‘Инсајдер’ варијанте притиска на Додика. Одлука да се (по цјену губљења неколико јефтиних политичких поена) игнорише таква могућност је prima facie доказ рјешености да се искорачи из постојећег политичког блата и покуша са другачијим путем – одбијање да се заигра Пигмалион улога и метода циљ оправдава средство”, navodi samoelitizovani Savanović, koji sebi dodjeljuje ulogu Šefa Žirija za medije. Istog onakvog što već godinama postoji unutar Režima.


Otkrivanje afera nije nikakva prljava kampanja, hajka još manje, posebno ne sračunata za prikupljanje jeftinih političkih poena za one koji ih obznane. To što Savanović implicira da su oni mediji koji su otkrili brojne afere Režima sastavni dio “postojećeg političkog blata”, direktno ukazuje da je on u tom blatu “preko glave”, od kojeg ne vidi da je njegovo “analitičko ukazanje” ništa drugo do samopromocija realizovana na najcrnjim tradicijama Režima, protiv kojeg se on kao bori svojim naklapanjem i prežvakavanjem činjenica što su notorne do mjere da ih zna i svaki osnovac. Uz sve to, on direktno potvrđuje Dodikove teze da je “progonjen” i “meta hajke”, iako je on taj koji progoni i koji je najistrajniji hajkač.

Karakterišući na opisani način medije koji su razotkrili brojne afere Režima, Savanović je stao u red sa Režimskim hajkačima i pod veliki upitnik stavio odnos opozicionih snaga spram novinara!

Savanović je uz brojne autogolove, koje je zabio sam sebi, uspio da se kazni i crvenim kartonom, pokazujući elementarno neznanje, jer je na listi kandidata SDS-a prepoznao “kćerku Radovana Karadžića Ljiljanu”, iako je riječ o Sonji, a Ljiljana mu je supruga.  

Nakon Savanovićevog predugog i besmislenog bauljanja po “finim riječima” sa “finim manirima”, Rajko Vasić ga je bez po muke rastrgao, koristeći Savanovićevo prikazanje Tadića u ulozi “svilenog kandidata”, kao polugu kojom će pozitivca “konceptualne dileme” razbiti bez milosti.
   
Ја мислим да је Додик класични Србљак. Србин Дивљак. Који је на тој технологији досад добијао и мандате и стотине и стотине хиљада гласова. Не видим академске потке да му се то узме за мањкавост, као што то ради Савановић, opisao je Vasić Dodika u dvije rečenice, mnogo preciznije i tačnije, nego Savanović u ponjavi od „teksta“.

Sasvim je drugo pitanje koliko je u redu da Dodik narod tretira nulom, koja samo čeka da se žigoše najprimitivnijim pomagalima i povede ka njegovom oboru, ali nije ni za očekivati da se Vasić, kao jedna od vodećih stranačkih ličnosti, time bavi.

Od Savanovićevog nimalo gordog posrtanja, jedino je tragikomičniji Nenad Kecmanović, koji je sebi dozvolio da u istom tekstu Dodika proglasi pobjednikom i njegovu pobjedu dovede pod veliki znak pitanja. Toliko veliki da se, iz Kecmanovićevog osvrta, može zaključiti da opozicija odnosi pobjedu.

Na početku teksta “Ishod pre izbora”, Kecmanović navodi sledeće: “Da li je ishod oktobarskih izbora u Srpskoj odlučen tri nedelje pre termina? Iako su i domaće, i inostrane sondaže biračkog raspoloženja sve od početka godine davale prednost strankama i političarima na vlasti, u obe konkurentske koalicije procenjuje se da su predsednik i premijerka Srpske iz Moskve doneli odlučujuće poene”.

Eksplicitan je da je stvar pobjednika riješena i da je susret sa Vladimirom Putinom donio odlučujuću prevagu. Ali to je sugestija na početku teksta, koja će se na kraju izroditi u vrlo dramatičan triler obrt. Zasnovan na onome što Kecmanović zaista misli, a o čemu nije napisao ni riječ. 

Nakon šest akcenata, koji odreda idu u prilog Dodiku, Kecmanović izvodi sledeći (triler) zaključak na kraju teksta: “Uprkos svemu tome, ne može se govoriti o ‘ishodu pre izbora’. SDS je partija sa najdužom tradicijom u RS. Mladen Bosić je posle duge marginalizacije uspeo da je vrati u konkurenciju. Mladen Ivanić je iskusan i vešt političar. Ognjen Tadić ne manje energičan i motivisan. Njihov SDS ima veći koalicioni potencijal sa bošnjačkim strankama u Srpskoj nego stranka, u Sarajevu i na Zapadu, omraženog Dodika. Napokon, biračko telo, ponekad ćudljivo želi promenu, pa makar to bilo i nagore”.

Kecmanović, bez dileme, otvara mogućnost pobjede opozicije, a kako je riječ o jednom od glavnih ideologa Režima, njegova procjena o porazu snaga kojima pripada višestruko je ohrabrujuća po Savez za promjene. I za Ognjena Tadića, kojeg Kecmanović (s pravom) doživljava mnogo čvršćim, snažnijim, energičnijim i zrelijim, nego njegovo okruženje.