уторак, 05. август 2014.

ЛИТВАНЦИ, ДИРЕКТНО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ, ОЈАДИЛИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ЗА 210 МИЛОНА КМ У ЗАДЊИХ ОСАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ МИЛОРАДА ДОДИКА !!!

Пише: Драган Чавић


Литванци су у „Бирачу“ присутни од 1998. године. Веза за долазак Романова у „Бирач“ била је Гордана Рашета Блажић, која је наводно у родбинским везама са Милорадом Додиком; Додик јој је зет.
Горданин муж је дуго радио у Русији гдје је упознао Владимира Романова, те га преко Гордане повезао са Додиком који га доводи у РС.
Гордана Рашета Блажић је била члан Надзорног одбора Балакан Инвестмент Банке до 2006. године, и, како је сама изјавила за један портал, заступала је интересе Владимира Романова, власника Банке који ју је лично на ту функцију и именовао.

Бивши Директор „Бирча“ Војин Грковић 28.2.1998. године без Одлуке Управног одбора потписује Уговор о ангажовању УБИГ (Ukio Bankas Investicione Group – предузеће које дјелује као кровна организација за све Романове послове) за консултанта у процесу приватизације „Бирча“. На овај Уговор Влада РС, на челу са Милорадом Додиком, даје накнадну сагласност 4.12.1998. године.
За наведени посао УБИГ је наплатио 149.000 УСД.
Ово је очит сукоб интереса јер УБИГ, као једини консултант Владе РС као продавца „Бирача“, није могао да учествује у процесу приватизације.

То je јединствен случај у свијету да купац савјетује продавца како ће му продати Фабрику и још при том наплати своју услугу.

Поред наведеног, у 1998. и 1999. години, директор Грковић задужује „Бирач“ за 4 милиона УСД код УКИО Банке, стављајући под хипотеку виталне објекте Фабрике, знајући да те кредите неће моћи враћати, јер су потрошени на исплату плата, а не на покретање производње.
Дакле, кад је премијер постао Младен Иванић, није имао избора него да потпише споразум о продаји „Бирча“, јер је све отишло предалеко.

На дан потписивања Уговора, да би обезбједио да све протекне у најбољем реду, Додик шаље у Фабрику Ратка Марчету (који касније постаје Директор „Балкала“ а..д. Бања Лука) и извјесног Кривокућу, који је био у Додиковом обезбјеђењу док је био премијер у првом мандату.

Након тога, Ратко Марчета 12. децембра 2002. године оснива Предузеће “Балкал” а.д. Бања Лука, уз уписани оснивачки улог од 50.000 КМ. Иначе Ратко Марчета је по занимању поморац.

Марчета 15. маја 2003. године продаје Предузеће “Балкал” а.д. фирми “Corp sxstem Ltd” са сједиштем у мјесту Тортола на Британским Дјевичанским острвима, које је заступала Литванска држављанка Еурика Турониене. У регистар је уписан нови оснивач друштва, а Марчета је именован за директора „Балкала“. Ово је све циљано рађено како би се прави власници што теже утврдили у случају будуће истраге и у вези законских ограничења у погледу пословања повезаних правних лица.

“Балкал” а.д. Бањалука је куповао руду боксита од предузећа "Боксит" из Милића, та руда се упућивала Фабрици глинице "Бирач" а.д. Зворник која је вршила услужну прераду боксита. Наравно, цијена услуге је била симболична тако да је „Бирач“ увијек био у губитку.
Послије тога "Балкал" продаје прерађену глиницу по цијенама много нижим од тржишних једној од страних компанија Литванске "Укио групе", која ту глиницу коначно продаје на свјетском тржиштиу по многоструко већим цијенама (берзанским) и тако сва добит остаје извана РС, која остаје оштећена за порез на добит.

Само подсјећања ради, Фабрика глинице „Бирач“ је 1989. остварила нето добит у износу од 100 милиона УСА долара (преко 230 милиона тадашњих немачких марака).

Да се новац преко „Балакала“ извлачи из РС констатовао је и инспектор Пореске управе РС Горан Танасић у Записнику о инспекцијској контроли, сачињеном 16. децембра 2005. године.
Записник је сачињен на 66 страна, након контроле пословних књига „Балкала“ од 24. фебруара 2002. до 25. новембра 2005. године. На основу конкретних података инспектор Танасић је доказао да “Балкал” и његови власници Литванци исисавају новац из “Бирча” и избјегавају плаћање обавеза према РС. Инспектор је утврдио да је „Балкал“ дужан да плати 10,1 милион КМ пореза по основу остварене добити. Та фирма је само у контролисаном периоду зарадила на разлици у цијени глинице чак 102 милиона КМ, док је „Бирач“ грцао у губитцима. Након тог Извјештаја инспектора Пореске управе РС Горана Танасића, „Балкал“ је несметано радио до 2011. године, кад је покренут стечајни поступак због неплаћених милионских пореских обавеза.

Извјештај је сачињен 16. децембра 2005. године, а већ у марту 2006. на власт у РС долази Милорад Додик, тако да се овај случај заташкава и не подузимају се никакве санкције према одговорним у „Балаклу“ и „Бирчу“ због милионских обавеза према Пореској Управи РС, а Литванцима се омогућује да и даље пљачкају Буџет РС.

„Балкал“ је 2011. године био смјештен у изнајмљеним канцеларијама (у згради Балакан Инвестмент Банке), тако да је сву његову имовину чинило неколико старих рачунара и један стари голф четворка, који је у том тренутку прешао преко 200 хиљада КМ и био готово безвриједан, што значи да није било никакве имовине из које би Пореска Управа наплатила своја потраживања.

Послије стечаја “Балкала” његов посао преузима Зворничка “Алумина”.

До данас није поднесена кривична пријава против Ратка Марчете , због очигледне вишемилионске пореске преваре.

Пореска управа РС објавила је списак највећих пореских дужника на дан 31.05.2014. године. Међу највећим дужницима нашла су се и предузећа из групације Бирач. По званичним подацима Пореске Управе РС уkупно стање дуга предузећа из групације Бирач на дан 31.05.2014. године износи 50.672.556 КМ, и то:

Према подацима Синдиката металске индустрије и рударства РС, Фабрика глинице „Бирач“ у задње четири године, до упада контролних органа РС у фабрику 2. априла 2013. године, није уплаћивала доприносе за више од 1.000 радника. Дуг по основу доприноса и пореза на лична примања на дан 30.06.2014. године, према подацима Пореске Управе РС, износи 27.788.833 КМ, што чини најзначајни износ дуга према Пореској Управи РС. Док је држава сваке године повећавала намете и гушила предузећа која нису блискa власти, повлаштене фирме годинама нису плаћале обевезе према држави.

Поред наведеног, Фабрика глинице „Бирач“ је створила и милионске обавезе према предузећима у РС и БиХ, од чега преко 19 милиона КМ према Јавним предузећима (у већинском власништву РС) и 36,86 милиона КМ према осталим предузећима.

Обавезе Фабрика глинице „Бирач“ према Јавним предузећима (у обавезе „Бирача“ према јавним предузећима укључене су и обавезе “Алумине“ д.о.о. Зворник према „Електро Бијељини“ у износу од 4.119.561 КМ и обавезе“ Алумине“ д.о.о. Зворник  према "Жељезницама РС" у износу од 4.434.000 КМ):


Овде треба имати у виду да се значајан износ обавеза „Бирча“ отписивао задњих година због притиска власти, а износи који су до сад отписани не улазе у ове суме тренутног дуга, тако да би износ обaвеза био и већи.

Само треба навести податак да је „Електро Бијељина“ у задњих 8 година, од 2006. до 2013., отписала 33.759.631 КМ ненаплаћених потраживања. Може се претпоставити да отписана потраживања од „Бирча“ чине значајн дио ове суме.

Обавезе Фабрика глинице „Бирач“ према осталим предузећима:


Вријеме ће показати да ли је Влада РС давала гаранције за дуг „Бирача“ према „БХ гасу“и "Рафинерији нафте" а.д. Брод.

Да сумирамо, укупне познате познате обавезе Фабрика глинице „Бирач“ износе:


Иако је Фабрика глинице „Бирач“ имала огромне обавезе према Пореској Управи РС и према Јавним предузећима РС, из Буџета су константно добијали повластице и субвенције које су, у периоду од приватизације до упада контролних органа РС у фабрику 2. априла 2013. године, износиле 38,8 милиона КМ.


Поред огромних дуговања, али и дозначених субвенција, ИРБ РС одобрава два кредита једном од предузећа из Групације „Бирач“, тј. „Енерголинији“ д.о.о. Зворник, која је тад била у 100% власништву Фабрика глинице „Бирач“ а.д. Зворник, иако је правилима ИРБ РС прописано да правно лице мора имати измирене пореске обавезе приликом подошења захтјева за кредит.


Први кредит у износу од 5 милиона КМ је одобрен 21.05.2009. године преко „Балкан Инвестмент Банке“.
Други кредит у износу 19,4 милиона КМ је одобрен 10.05.2012. године, директно без посредника из средстава Европске Инвестиционе Банке.

Добијена средства из првог кредита ИРБ РС у износу од 5 милиона КМ „Енерголинија“ је пребацила повезаним предузећима на основу фиктивних рачуна (фактура), којим су правдали утрошак кредитних средства. То практично значи да је “Енерголинија“, из кредита ИРБ РС, куповала опрему и некретнине од  другог предузећа из Групације „Бирач“, које је издавало фиктивне рачуне којим су правдана утрошена средства.

Наравно, приликом извршених контрола намјенског утрошка средстава од стране ИРБ РС, те чињенице су и констатоване али ништа није предузето.

Други кредит  тражен је у сврху покретање енергане на угаљ, односно замјене постојеће која је радила на гас.
Индикативно je да постоји гасовод до саме фабрике, док би се угаљ морао транспортовати жељезницом, јер у близини нема налазишта.
Други битан моменат јесте да су у то вријеме постојала огромна дуговања за утрошени гас који, како се види, нису намјеравали никада платити.

Исто би се могло закључити и за сам кредит, односно да је од старта постојала идеја да се извуче новац у руке повезаних Романових предузећа, јер су већ тада намјеравали напустити Бирач и БиХ.
Код овог кредита, занимљиво је да је прво одбијен, а само након неколико мјесеци поднесен је нови захтјев који је одобрен.

„Енерголинија“ је поднијела први захтјев за кредит у износу од 19.476.650,00 КМ, који је одбијен 22.12.2011. године на кредитном одбору ИРБ РС. Одмах сутрадан, односно 23.12.2011. године тадашњи директор ИРБ РС Миленко Павловић је морао да поднесе оставку. Миленко Павловић је након тога добио радно мјесто у општини Градишка на мјесту референта за инвестиције, гдје му је плата више од три пута мања него у ИРБ РС.
Након тога „Енерголинија“ 19.01.2012. године подноси нови захтјев за кредит у износу од 19,4 милиона КМ. Из ИРБ РС су Владу РС писменим путем упозоравали да се ради о веома ризичном клијенту и да кредит не теба да буде одобрен.

Из ИРБ РС су упозорили Владу РС о нерегуларностима које су утврђене приликом  контрола намјенског утрошка средстава раније одобреног кредита од 5 милиона КМ; да иструменти обезбјеђења нису довољни за тражени износ кредита, те да ИРБ РС сумња у висину процијењене вриједности имовине која се даје као обезбјеђење за тражени кредит.

„Енерголинија“ је у кратком року доставила двије процјене имовине која се ставља за обезбјеђење кредита. У првој процјени, процјенитељ је извршио процјену некретнина и опреме, међутим када се испоставило да опрема због своје застарјелости, према правилима ИРБ РС, не може бити прихваћена као обезбјеђење, исти процјенитељ је доставио другу процјену у којој је избацио вриједност опреме, а за тај износ повећао вриједност некретнина, из чега је већ тада било јасно да се ради о превари. У најмању руку је било јако сумњиво да исти процјенитељ, у кратком року, једну те исту некретнину процјени у значајно различитим износима.

Са свим тим чињеницама била је упозната и Влада РС, међутим притисак на кредитни одбор ИРБ РС је био огроман, те се на крају морала донијети Одлука о одобравању кредита. Међутим, кредитни одбор ИРБ РС, због чињенице да је било ријеч о изразито сумњивом и спорном пласману, доноси Одлуку о одобравању само 6 милиона КМ, а Влада РС, као велики кредитни одбор ИРБ РС, тај износ повећава на 19,4 милиона КМ.

Кад су ти новци легли на рачун „Енерголиније“ није било ни говора да ће бити искориштен за инвестицију, већ је у веома кратком року пребачен у пореске рајеве (наведена инвестиције никад није оправдана ИРБ РС, а из банковних трансакција се види да је новац пребачен изван РС).

По ријечима радника, наведена енергана на угаљ је направљена од постојећих старих котлова.

Кредит који је одобрен „Енерголинији“ из кредитне линије Европске Инвестиционе Банке био је изразито повољан, са грејс периодом од двије године и изузетно ниском каматном стопом (4% годишње), међутим Литванцима није падало на памет да плаћају ни трошкове камате у грејс периоду, односно ни једна рата (која је укључивала само трошкове камате) није плаћена ИРБ РС.

Пошто је наведени кредит одобрен из кредитне линије Европске Инвестициона Банке, био је предмет контроле, која је ивршена средином претходне године од стране њених представника. Иако су почетком године  режимски медији најављивали да ће ИРБ РС добити нових 50 милиона ЕУР од Европске Инвестициона Банке, то се до данас није десило, а разлоге можемо сами претпоставити.

Због свих ових махинацијa привреда РС је остала без изразито повољне кредитне линије Европске Инвестиционе Банке, што је огромна индиректна штета за привреду РС.

Поред наведеног, у периоду од децембра 2010. године до краја фебруара 2011. године, Балкан Инвестмент Банка од ИРБ РС добија 10 милиона КМ преко двије емисије хартија од (без) вриједности, које у цијелости купује ИРБ РС посредством фондова којима управља.
Оваква повољна средства добилe су само три Банке и то: Балкан Инвестент Банка, Бобар Банка и Нова Банка, иако у РС има регистрованих десет банака.
Балкан Инвестент Банка је на крају пропала средином претходне године, те су ИРБ РС и Гарантни Фонд РС морали уложити дотатних 30 милиона КМ за њено спашавање, које се на крају показало неуспјешно, јер је та Банка у 2013. години изказала губитак већи од 20 милиона КМ (а који је према Извјештају незавиног ревизора значајно већи).

Невјероватно звучи чињеница да су Литванци у претходних 9 година владавине Милорада Додика радили шта су хтијели. Пуне четири године нису плаћали  порезе и доприносе на плате радника, створили су милионске дугове према Пореској Управи РС и Јавним предузећима, чиме су директно и индиректно оштетили Бужет РС за 69,92 милиона КМ (вјероватно и више, али те информације ће бити познате након промјене власти), а да су притом из тог Буџета редовно добијали субвенције у износу од 38,81 милиона КМ; ИРБ РС је одобравао повољне кредите ћеркама фирмама Фабрике глинице „Бирач“ и куповао хартије од вриједности пропале Балкан Инвестмент Банке.

Поред наведеног, Агенција за Банкарство је допуштала Балкан Инвестмент Банци да депозите грађана РС износи у пореске рајеве, пласирајућу сумњиве кредите без икаквог обезбјеђења, иако је била дужна да то на вријеме спријечи.
Када се саберу само јавно познати подаци, долазимо до застрaшујућег износа од близу 210 милиона КМ нанесене штете и то:

Зачуђујуће је да контролни органи последњих 9 година Додикове владавине нису спријечили нити санскционисали овакву огромну пљачку, иако је то био њихов посао. Да ли се овакав нерад може оправдати незнањем?
Наравно да не, јер је њихов посао био да те криминалне радње на вријеме уоче и спријече, а за тај посао су добијали добре и редовне плате.

Постоје на крају само два одговора:
Први је да у тим институцијама раде добро плаћени радници, који изузетно лоше обаљају свој посао, допуштајући да бјелосвјетски хоштаплери (како то каже миниситар Тегелтија) годинама пљачкају Буџет РС испред њихових очију.

Други је да су Литванци били добро увезани са самим врхом Власти РС који им је омогућио овако огромну пљачку РС, што је највјероватнији одговор у овом случају .

Подаци о обавезама „Бирча“ преузети су из јавно доступних докумената (ревизорских извјештаја, података Пореске Управе РС и сл.), међутим овде треба имати у виду да је значајан износ обавеза остао сакривен, јер је сигурно да ова власт жели да заташка овај огромни криминал.

Да су Литванци и власт РС добро увезани, те да се све ради на прикривању очигледног криманала довољно говоре чињенице да се кључни сарадници Литванаца и данас именују на кључна мјеста у овим предузећима.

Стечајни управник „Бирча“ Лазар Ђурђевић ангажовао је адвоката Ненада Рубежа да заступа Фабрику „Бирач“ против „Укио Банке“, иако је исти био близак сарадник Литванаца. Ненад Рубеж је био члан Надзорног одбора “Балкан Инвестмент Фонда”, који је био у власништву Литванаца, што се може и видјети са сајта Комисије за хартије од вриједности РС. (линк: http://www.secrs.gov.ba/Ucesnici/EmitentiFull.aspx?id=35154848-e29e-46f6-a486-cb33bcf1274d )

Супруга адвоката Ненада Рубежа, Соња Рубеж, је била дугогодишња директорица правне службе  у Фабрици „Бирач“, док су њом управљали Литванци. Поред тога, власник групације "Укио" Владимир Романов на ванредној сједници Скупштине акционара, која је одржана 5. априла 2013. године (на којој је био присутан и сам Романов) именује Соњу Рубеж за члана Управног одбора Фабрике, што само говори да је иста била особа од повјерења Романова.

За чланове УО именовани су још Чедо Зеленовић, Оксана Ковтун, који су били и у претходном сазиву, те Едуарда Востротина и Сергеј Циганков (бивши директор Друштва Балакн Инвестмент Менаџмент).
Према информацијама радника „Бирча“, Соња Рубеж је уживала велико повјерење Владимира Романова, a као директор правних послова у Фабрици „Бирач“ покривала све махинације које су се у овој Фабрици дешавале, а према подацима са Бањалучке берзе видљиво је да је иста обављала и функцију Предсједника Скупштине акционара у Фабрици глинице „Бирач“.
Њено правничко знање искористио је и стечајни управник у Фабрици „Бирач“ Лазо Ђурђевић.
Према незваничним информацијама, Соња Рубеж је била кључна особа у преговорима око одобравања кредита ИРБ РС у износу 19,4 милиона КМ „Енерголинији“, ћерки фирми „Бирача“.
Дотична особа је била веома дрчна и безобразна, чак и пријетила радницима ИРБ РС да пуно не питају, јер је тај кредит већ  договорен на већем нивоу и да мора бити одобрен.

Портал CAPITAL.BA објавиоје Уговор о заснивању хипотеке над имовином „Алусила“, од 01. јуна 2012. године; Уговор су потписали директор „Алусила“ Цвјетко Маринковић, а са друге стране адвокат Ненад Рубеж, као опуномоћеник фирме „Кауно Тиекимас“ Литванија, и „Укио Банкас“ Литванија, из чега се може закључити да је био у врло блиским односима са Литванцима.

Поред наведеног, за члана Надзорног одбора Балкан Инвестмент Банке (сада Банка Српске), испред Државе, у мају мјесецу ове године, на лични захтјев Милорада Додика предложен је Саша Грабеж, дугогодишњи сарадник Едвинаса Навицкаса, бившег директора Балакан Инвестмент Банке, који је у бјекству.
Саша Грабеж је обављао функцију секретара Банке са које је покривао све криминалне радње које су се у то вријеме дешавале.

Очигледно је да ова власт не жели озбиљну истрагу, јер је до грла умијешана у овај криминал, а доказ за то је што се блиски сарадници Литванаца (Саша Грабеж, Ненад Рубеж, Соња Рубеж, али и други) именују на кључне функције како би заташкали истрагу.

Не преостаје ми ништа друго него да закључим да су режимске власти најавиле дугогодишњу полицијску истрагу у Бирчу и Балкан Инвестмент Банк, јер желе да се под велом мистериозне међународне истраге изгубе домаћи актери, који још увијек раде у интересу Литванских пљачкаша.

Ова власт нема никаквог интереса да се права истина о размјерама пљачке у режији Литванаца и домаћих помагача икада разоткрије и кривци казне.

За то постоји најмање 210 милиона разлога колико укупно износе дугови држави, остављени од одбјеглих Литванаца широкогрудим властима Милорада Додика.

„Можеш како хоћеш али не можеш докле хоћеш“ стара је Српска пословица која у Републици Српској ступа на снагу први дан након овогодишњих октобарских избора.